Protiv-ljudi

Javlja mi drug, “Vidi šta ovaj tvoj kolega izjavljuje na TV-u.” Ja pogledam. To je bilo nešto protiv naše nacije. Hmm. Sada u meni treba da se rodi neko loše osećanje. Teško. Već sam otporan na takve stvari.

E sad, šta je hteo da postigne moj drug? On je podsvesno hteo da mi unese nemir. Svesno je hteo da me upozori sa kim ja u stvari radim, da se pazim i klonim takvih ljudi. Iz najbolje namere. Mislim da je uzaludno gubljenje vremena situacija u kojoj se u nama stvaraju negativna osećanja sa kojim treba da se nosimo. Takvo negovanje loših osećanja je odlika protiv-ljudi. Oni imaju frustracije u sebi. Nešto čega treba da se reše. Ali to zahteva nešto truda i rada na sebi. Umesto toga lakše je biti protiv-čovek. Paradoksalno, čak i oni koji su za nešto, u ovom savremenom društvu, to je da bi bili protiv nečeg.

Protiv-ljudi su svuda oko nas. Mislim da je izbor na kojoj protiv-strani će pripadati zasnovan na sličnostima sa grupom kojoj odluče da se priklone. Pa imamo patriote i izdajnike, pozicionare i opozicionare, četnike i komuniste, demokrate i republikance, liberale i konzervativce, pro-ruse i pro-amerikance, vernike i ateiste i još mnogo podela. Osnovna mantra je iznalaženje stvari koje nas razlikuju.

Dakle, da sam u sebi u tom trenutku imao neku izrazitu frustraciju ili nezadovoljstvo olako bih prihvatio ono što je moj drugar servirao. Ja bih bio protiv-čovek u ovom slučaju protiv mog kolege koji je izjavio nešto protiv naše nacije. S obzirom da je ta njegova “infektivna emocija” propustila u meni da pronađe nešto na šta bi se ona nakalemila, cela podsvesna ideja mojih drugara je propala.

Svako ima pravo da izjavljuje šta želi u medijima. Protivljenjem njemu pokazujemo da nas je upecao i onda ulazimo u protiv-komunikaciju sa njim. To je ona komunikacija u kojoj nam je jaka zajednička potreba da u njoj budemo na suprostavljenim stranama, jedni protiv drugih.

Posle informacija koje mi je saopštio drug mogao sam da negujem netrpeljivost prema kolegi. Kao kakvu biljku koju zalivam i brinem se o njoj. To bi se naravno osetilo, iako bih se suzdržao da netrpeljivost verbalno iskažem. U nekom trenutku bi ipak to izašlo iz mene. Ili bih to potiskivao u sebe čime bih naškodio sopstvenom zdravlju. To što isplivava je nešto slično onoj bombi koju je na mene bacio drug. Ako se odlučim da ipak to ispoljim, u drugom koraku emotivnu bombu bacam na kolegu. Onda je on vraća meni. Akcija izaziva reakciju. Nestabilnost kao i loša osećanja se povećavaju. To je kada imate protiv-ljude i protiv-komunikaciju.

Sa druge strane spektra nalaze se kreativni, solidarni, tolerantni za-ljudi kojima biram da pripadam. Međutim, izgleda da sam ja jedan od 0,111 posto ljudi koji znaju za ovo. A treba da znaju i svi.

Dugo sam razmišljao o tome šta da radim kada mi neko baci emotivnu bombu. Kako se odupreti reakciji, ako se suočite sa negativnim infektivnim osećanjima? Jedini način da izbegnete reakciju koja se od vas očekuje jeste da budete mirni iznutra. To se zove mindfulness na engleskom, i mnogo je bitna veština na kojoj je potrebno konstantno raditi. Neko kaže da je to gledanje na svet sa distance – specifičan način razmišljanja. Znam da je osnova mindfulness-a da konstantno radite na sopstenom miru. Jedan od načina je tihovanje. Drugi razmišljanje o tome kako ljudi funkcionišu tj. prihvatanje činjenice da je svačija perspektva bitno drugačija. Kada to znamo možemo bolje da razumemo ljude. Naravno, mindfulness-u pomažu i ostale tehnike opuštanja, kao i sagledavanja sveta sa iz neke čudne i divne daljine odakle je sve jasnije.

Svuda oko mene biju bombe koje me maše i ja kao neki super-čovek izlazim čitav iz emotivnog bombardovanja. To je teško izvodljivo. Veoma je bitno znati da iako će vaša reakcija izostati, sa onim malim ranjavanjem koje vam se desilo ipak morate da se nosite. Rana je već mala zahvaljujući miru koji imate u sebi i na kome konstantno radite. Pošto je tako, moguće je da osećanje koje nas je ipak dotaklo prođe kroz naš emotivni sistem bez posledica i da ga izbacimo iz nas kao nešto lepo. Cilj je da iz tog procesa izađemo još mirniji i jači. To je veoma teško ali divno, i kada to uradite osećate se prelepo, kao da je Bog umešao prste i nagradio vas!