Draško Sikimić ima veliku kućnu biblioteku. Malo tih knjiga je pročitao. To čini svesno. On usporava čitanje, dok još uvek u njemu ima autentičnih misli koje želi da ostanu netaknute, kako bi se izrazio u svojim delima. Ovo nalazim fenomenalnim. Mnogima treba razjasniti kako obrazovanje kalupi ljude.
Zato sam uvek imao otpor prema klasičnom masovnom obrazovanju. Što manje sam izložen bolje je. Složiću se da je ovakav stav čudan, naročito imajući u vidu to što sam doktor nauka. Ali i Timoti Džon Bajford je tvrdio slično. Deca su autentična do polaska u školu, rekao je jednom.
U skladu sa napred izrečenim obrazovanje treba da bude individualno, kao i mnogo šta drugo. Samo ono što stimuliše dobrobit i kreativnost pojedinca treba da se konzumira. Znači univerzalna lektira otpada. Uvek sam se grozio misli da treba da čitam isto što svi čitaju i što više, kao i da učim mnogo jezika. Smrdela mi je izjava da čovek vredi onoliko koliko jezika zna.
Budimo svesni činjenice da pored auditornih postoje i vizuelni tipovi koji drugačije doživljavaju svet. Njima su čitanje i jezik odbojni kao mediji za recepciju znanja, ali i za izražavanje.